INSULINSKA rezistencija

Insulinska osetljivost (SI) je sposobnost insulina
da snizi glukozu u krvi stimulisanjem apsorpcije
glukoze i sprečavanjem njenog stvaranja. Insulinska rezistencija (IR) je recipročna insulinskoj osetljivosti.

Insulinska rezistencija predstavlja neosetljivost
perifernih tkiva (mišići, jetra, masno tkivo) na
dejstvo insulina.

Da bi se održala homeostaza glukoze u organizmu, ćelije pankreasa, kao kompenzatorni mehanizam, povećavaju sekreciju insulina, što dovodi do hronične hiperinsulinemije. U tom pokušaju, da postignu adekvatnu sekreciju insulina, beta ćelije pankreasa progresivno propadaju što se smatra glavnim uzrokom nastanka dijabetesa tipa 2.

Odnosno, dijabetes Tip 2 je hronično progresivno stanje disfunkcije beta ćelija koje karakteriše hiperglikemija i insulinska rezistencija.

Postoji nekoliko definicija insulinske rezistencije:

Preporučene vrednosti insulina koje predstavljaju gornju granicu (cut-off vrednost) za hiperinsulinizam tokom oralnog testa opterećenja glukozom su: Insulin u 120-om minutu > 75μU/ml, maksimalni nivo insulina iznad 150μU/ml, suma insulina iznad 300μU/ml.

Faktori koji mogu negativno uticati na rezultate testa su:

Iz OGTT se za procenu insulinske rezistencije izračunavaju različiti tzv. surogat indeksi pomoću različitih matematičkih modela.
Moguće je izračunati:

• Insulinogeni indeks (IGI) koji predstavlja odnos porasta insulina i glukoze tokom prvih 30 minuta testa i omogućava procenu insulinske sekrecije;

• Dispozicioni indeks (DI) koji je rezultat odnosa insulinske rezistencije i funkcije beta ćelija, odnosno procenjuje insulinsku sekreciju u odnosu na insulinsku rezistenciju, kao i HOMA indeks.