INSULINSKA rezistencija
Insulinska osetljivost (SI) je sposobnost insulina
da snizi glukozu u krvi stimulisanjem apsorpcije
glukoze i sprečavanjem njenog stvaranja. Insulinska rezistencija (IR) je recipročna insulinskoj osetljivosti.
Insulinska rezistencija predstavlja neosetljivost
perifernih tkiva (mišići, jetra, masno tkivo) na
dejstvo insulina.
Da bi se održala homeostaza glukoze u organizmu, ćelije pankreasa, kao kompenzatorni mehanizam, povećavaju sekreciju insulina, što dovodi do hronične hiperinsulinemije. U tom pokušaju, da postignu adekvatnu sekreciju insulina, beta ćelije pankreasa progresivno propadaju što se smatra glavnim uzrokom nastanka dijabetesa tipa 2.
Odnosno, dijabetes Tip 2 je hronično progresivno stanje disfunkcije beta ćelija koje karakteriše hiperglikemija i insulinska rezistencija.
Postoji nekoliko definicija insulinske rezistencije:
- Stanje smanjene osetljivosti ciljnih tkiva na normalne koncentracije insulina u cirkulaciji;
- Smanjeno insulin zavisno preuzimanje glukoze od strane insulin zavisnih tkiva i povećano stvaranje glukoze u jetri;
- Smanjena sposobnost insulina da snižava koncentraciju glukoze u krvi.
Faktori koji mogu negativno uticati na rezultate testa su:
Iz OGTT se za procenu insulinske rezistencije izračunavaju različiti tzv. surogat indeksi pomoću različitih matematičkih modela.
Moguće je izračunati:
• Insulinogeni indeks (IGI) koji predstavlja odnos porasta insulina i glukoze tokom prvih 30 minuta testa i omogućava procenu insulinske sekrecije;
• Dispozicioni indeks (DI) koji je rezultat odnosa insulinske rezistencije i funkcije beta ćelija, odnosno procenjuje insulinsku sekreciju u odnosu na insulinsku rezistenciju, kao i HOMA indeks.
